U Novoj poslovnoj godini, poljoprivrednici u Srbiji proizvođači dve najrasprostranjenije kulture - kukuruza i pšenice radiće bez ugovora sa prerađivačima i trgovcima. Nažalost, tako je uglavnom i u proizvodnji povrća, voća i grožđa. U stočarskoj proizvodnji, za tov junadii svinja, odavno ne postoje ugovori i tržišna sigurnost za stočare i to ona osnovna - da se zna kupac, iako se već cena ne garantuje.

Ratari, uglavnom u Vojvodini, proizvodnju uljarica, suncokret, soju, uljanu repicu, kao i šećernu repu, ugovaraju sa organizatorima proizvodnje ili sve češće sa prerađivačima. Ugovaranje su počeli jesenas, jer su se ratari počeli zaduživati za seme, mineralno đubrivo, pa i zaštitna sredstva, a nije retkost da se uzima i nafta. Kompanije koje imaju saradnju sa ratarima sve poslovne pojedinosti unose u ugovor, sve osim najvažnijeg - otkupne cene. Koristan izuzetak su šećerane koje pre setve upisuju otkupnu cenu i detalje o kvalitetu. Ko hoće sejaće, ko ima bolju varijantu odustaće zbog sniženja prošlogodišnje cene sa 3,2 dinara na 2,6-2,7 dinara po kilogramu.

Prošle godine pred samu setvu suncokreta i soje pojedine uljare mimo ranije upisanih standarda kvaliteta promenile su aranžmane u svoju korist za 4 odsto, iako tako nije pisalo u ugovoru. Tačnu računicu o tome koliko su ovim zahvatom uzeli-oteli zrna od seljaka, niko pouzdano ne zna, iako se taj „višak" procenjuje na oko 10.000 tona. Zašto se to uz nisku otkupnu cenu dogodilo, nije teško razumeti.

U Srbiji niko valjano i stručno utemeljeno ne pruža servis za poljoprivrednike. Ugovori su bledi, nepotpuni, neprecizni i uglavnom ih nema. A kada postoje, onda su jasne i precizne obaveze ratara, a uopštene i dvosmislene obaveze druge strana. Baš tako rade monopolisti, ekonomski nasilnici i kompanije sigurne da im niko, ama baš niko, ne može ništa. Takav ambijent smeta poljoprivrednicima, ali se takva praksa neće promeniti dok se na tržištu ne pojave novi kupci zdravog zrna uljarica ili visokokvalitetne pšenice.

Ratari bi najviše voleli da svoju proizvodnju zasnuju sa svojim parama i prihvatljivim kreditima banaka. Država je iz agrarnog budžeta ove godine odvojila tri milijarde, koji će biti troškovi kamate. To je dobar potez Ministarstva poljoprivrede i valjalo bi očekivati da banke u svom poslovanju primene model koji za cenu angažovanog kapitala na kraći rok ne bude veći od 5 ili 6 odsto na godišnjem nivou.

Kada poljoprivrednik svojim novcem finansira proizvodnju, bez uplitanja i „pomoći" prerađivača, onda je i vlasnik svoje robe i može da je proda po ceni koju on prihvata. Očigledno, prerađivači se bore da ratari u Srbiji nikada ne budu tako jaki i da prestanu da zavise od njih i njihovih ponuda.

U svetu farmeri su vlasnici dela industrije ili sa fabrikama imaju prihvatljive ugovore i u letinu ulažu svoj novac ili povoljan bankarski. Proizvodnja po sistemu zamena robe za robu tamo ne postoji, a kod nas se samo 2006. godine smanjila, a sada se vraća na ekoonomski opasan nivo za ratare, na 40-60 odsto, i od toga izuzetnu korist u lancu proizvodnje imaju svi osim ratara.

Prerađivači, naprosto, žele da dinar izdvojen iz agrarnog budžeta dodeljen ratarima ili stočarima prisvoje sebi, smanjujući otkupne cene. Poslednji loš primer pokazale su šećerane. Otkupna cena šećerne repe smanjena i je i pored povećanja ulaganja u proizvodnju (posebno dizel gorivo). Država je svoju stimulaciju sa 12.000 povećala na 14.000, što je simboličan skok u odnosu na stvarne troškove i šećerane su odmah reagovale.

Zanimljivo je da u javnosti nijedno udruženje, zadruge i zadružni savezi nisu ponudile pravi servis poljoprivrednicima da bi se u život vratio valjan ugovor. Ministarstvo poljoprivrede za novac koji daje pojedinim asocijacijama moglo bi kao uslov predvideti i brigu za običnog proizvođača. Tom malom čoveku potrebna je pravna pomoć u startu i zaštita.