STAV:

Seljaci i Građani (3): održivost i profitabilnost

…”Za civilizacije koje su istrajavale, njihova otpornost u poljoprivredi bila je dostignuta kombinacijom raznovrsnosti useva, pametnim hidrološkim inženjeringom, ekstenzivnom infrastrukturom za čuvanje hrane i sposobnošću da se prošire ili migriraju na prikladnije zemljište u susedstvu…”

The lessons of climate history: implications for post-carbon agriculture – by Dan Allen

Seljaci u Srbiji: Politička marginalizacija, ekonomska eksploatacija i socijalna isključenost:

Srpski seljaci često izjednačuju pojam "Države" sa pojmom "Građani" (stanovnici gradova), što je, gledajući iz njihovog ugla, jedno isto:

Dvadesetak procenata stanovništva Srbije, koje se bavi proizvodnjom hrane, nema danas svoje autentične predstavnike u srpskom parlamentu, pa se i pored njegove legalnosti može postaviti pitanje njegove predstavničke legitimnosti.

Seljaci Srbije su na žalost najveća grupa domaćeg stanovništva koja je, zbog svoje privredne delatnosti i mesta življenja, već dugi niz godina izložena političkoj marginalizaciji, ekonomskoj eksploataciji i socijalnoj isključenosti.  

Posle skoro pola veka komunističke vlasti koja je gušila privatni sektor, seljaci se danas suočavaju sa problemom lažnog "slobodnog" tržista i damping cenama uvozne hrane, kao i sa posledicama loše tranzicije. Skorašnjom privatizacijom skladišta i pogona za preradu hrane, seljaci su ostali zarobljeni u nisko-akumulativnom sektoru primarne proizvodnje - izloženi ucenama otkupljivača, skladištara, mlinara i prerađivača hrane, kao i sektora trgovine. Uz dodatne neizvesnosti klimatskih promena i promenljivih svetskih cena energenata i ostalih proizvodnih imputa, seljaci se nalaze u uslovima iz kojih, bez pomoći države, ne mogu da nađu izlaz.

O njihovoj socijalnoj isključenosti govori i podatak da ima preko 250 hiljada neoženjenih seljaka, jer su i srpske devojke, čak i one sa sela, zaključile da selo "nema perspektivu". Seljak je tako postao oznaka "zaostalosti" i predmet podsmeha ili, jos češće, ona uvredljiva reč koja se upućuje neprijatelju.       

Sa procentualno najvećim brojem siromašnih ljudi u Srbiji, seljaci danas predstavljaju marginalizovanu socijalnu grupu koja ne uživa čak ni status "pozitivne diskriminacije" dopušten nacionalnim grupama i nacionalnostima. O njima kao o "zaostalom" delu domaćeg stanovništva zapravo "brinu" njihovi sunarodnici Građani.

Ovakav odnos prema seljacima u Srbiji očigledno se neće promeniti bez njihovog ozbiljnijeg organizovanja u odbrani sopstvene egzistencije - i u odbrani države.

Iako je industija u Srbiji skoro uništena, "industrijalizovano" gradsko stanovništvo nije u stanju da prepozna opasnosti po sopstvenu egzistenciju: ono još živi u ubeđenju da će uvek biti dovoljno hrane, makar i na "tackice" - inače će da sruše vlast. A vlast se, još od vremena Rimske imperije, uvek više plašila gradskih pobuna od pobuna seljaka.

Doduše, mali seljaci su retko kada i bili u stanju da sruše aktuelnu vlast - ali je njihovo propadanje uvek vodilo propadanju država, pa čak i moćnog Rima. Velike rimske latifundije nisu bile od velike pomoći - propadanju seljaka one su samo dodale propadanje zemljišta, odnosno ubrzano iscrpljivaje zemljišta od intenzivne proizvodnje usmerene na profit a ne i na dugoročnu održivost oranica.

Kao da se istorija ponavlja.

Odrzivost ili što veći profit

Slab interes gradskog stanovništva za stanje u domaćoj poljoprivredi i njegova arogancija prema domaćim seljacima - predstavljaju veliku smetnju za formulisanje bolje politike hrane. Stanovnici gradova još ne shvataju da će se i Srbija, kao i ostatak sveta, uskoro suočiti sa nestašicama hrane, vode i energije, i da proizvodnja hrane nije više samo briga seljaka.    

Malo se kod nas zna o poruci ekonomiste-nobelovca Paula-a Krugman-a - da će se svet po završetku sadašnje ekonomske krize suočiti sa krizom hrane.  

Srpske gradske elite (a drugih elita nema) očigledno ne žele da se bave "banalnostima" kao što je hrana (nećemo valjda o tome u 21-om veku?) ili izgradnjom kanala i nasipa (zar ih nisu već izgradili?). Više ih interesuju tehnološke novosti, kulturne teme ili pitanja domaće i svetske politike.

Pa ipak, domaće elite nikako da prepoznaju da je borba za prirodne resurse osnovna tema bivše i aktuelne geostrategije mnogih zemalja i da je politika samo maska za prikrivanje pravih motiva. Svi stari i noviji ratovi u istoriji zapravo su bili ratovi za prirodne resurse - plodnu zemlju i pitku vodu, rude i fosilna goriva - iako su uvek pravdani "duhovnim razlozima": nametanjem "prave" religije, "neotuđivim" pravima jačih nacija ili, u novije doba, "uvođenjem demokratije", "slobodnog tržista" i "progresa"...

Umesto vojnih trupa danas u svetu taj posao uspešno obavljaju banke u poslovanju sa nekompetentnim ili korumpiranim vladama. Svetska štampa piše o pedest miliona hektara plodne zemlje u siromašnim afričkim zemljama koja je je u proteklih nekoliko godina prešla u ruke investitora iz bogatih i razvijenih zemalja - koje su u dobroj meri već iscrple svoje oranice.

Naizgled civilizacijski procesi unutar demokratskog društva, vezani za privredni razvoj, kao što su "privatizacija" i uvođenje "modernosti", ‘"progresa", "slobodnog tržišta" i imperativa za što većim profitom - na kraju su se pokazali kao vešte prevare koje su dovele do razaranja socijalnog tkiva mnogih nacija i do neodrživih ekoloških razaranja.

Zato se Arundhati Roy, indijska književnica i antiglobalista, pita - "Ima li života posle demokratije?" Ne demokratije kao večitog ljudskog ideala, već ove današnje demokratije, koja služi kao maska za najveća razaranja prirode i ljudskih zajednica - u ime "progresa". Njen dugi esej objavljen pod gornjim naslovom u pakistanskom časopisu "Jutro", predstavlja potresno svedočanstvo o posledicama neodržive intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje i o tragediji indijskih seljaka uhvaćenih u zamke "moderne" Industrijske poljoprivrede, bankarskih kredita i uslova "slobodnog" tržista.

O štetama koje je nanelo "slobodno tržiste" danas piše i svetska stampa: Politika deregulacije i uvođenje politike slobodnog tržišta (free-market economy) prepolovila je rast svetske ekonomije za poslednjih trideset godina, prenosi britanski Guardian, a nemački Spiegel piše o nestajanju srednje klase u Americi, i o drastičnom povećanju jaza između bogatih i siromašnih građana.

LINK:

Moderna demokratija je ustanovila pravo na posebnost i ucešće u upravljanju čak i najmanjim zajednicama, manjinama, nacinalnim grupama - svima osim seoskom stanovništvu. Ono je u današnjoj Srbiji ostalo bez aktivnog učešća u upravljanju i regulisanju čak i onih aktivnosti koje čine njegovu egzistenciju. Osim folklora, autohtona znanja i kultura zemljodelaca smešteni su u muzej ili u prošlost - kao bivša znanja koja nemaju više nikakvu vrednost. Zato se smatra da su naši seljaci "zaostali".

Našim medijima je promaklo nešto u vezi navodne "neukosti" seljaka: Na skupu povodom Međunarodnog dana biodiverziteta, koji je održan 21. maja 2010-te u Rimu, prisutni farmeri, istraživači i akademici su zaključili da je poljoprivreda nešto više od obične privredne delatnosti - i da je zapravo KULTURA INTEGRALNI DEO POLJOPRIVREDE:

"...Biodiverzitet u poljoprivredi je pitanje kulture. Tradicionalna znanja i kultura su podjednako važni kao istraživanja i investicije... Istrazivači sve više priznaju da tradicionalna znanja farmera imaju vrednost..." i da ih "...treba sačuvati i preneti sledećim generacijama..."

LINK:

Izuzetno dokumentovanu knjigu-studiju o perspektivi globalne poljoprivrede "Dolazak gladi: Rizici i rešenja za globalnu sigurnost hrane", njen autor Julian Cribb završava porukom:

"...Farmeri i naučnici koji im pomažu - danas su najvažnija ljudska bića..."

Ma šta Građani mislili o neobrazovanosti domaćih seljaka, njihovo prisustvo u srpskom parlamentu moglo bi da unese malo više trezvenosti u njegov rad. Bez njih naši poslanici - Građani kao da gube osećaj "šta je preče" u teškim vremenima i skloni su površnim analizama i ideoliškim obrascima, najčešće rešenjima koja su bila uspešna u prošlosti. Oni izgleda gube iz vida činjenicu da bi ključna pitanja razvojne strategije za razne sektore domaće privrede, kao i za oblast obrazovanja, trebalo da budu vezana za prilagođavanje na uslove nastupajućih kriza ovog veka - posebno na uticaj klimatskih promena i krizu fosilnih goriva.

Uz puno poštovanje državnih ciljeva u vezi priključenja EU i prihvatanje njenih strateških ciljeva, neophodno je voditi računa o procesu dostizanja tih ciljeva - polazeći od domaćih ograničenja i prednosti. Prosto prepisivanje strategija razvoja zemalja Evropske zajednice, koje polaze od drugačijih ekonomskih uslova, strukture privrede i niza drugih parametara - ne uzimajući u obzir stanje i domaće mogućnosti - može da dovede do teških posledica, kakve je već ostavila dosadašnja privredna tranzicija.

Zato je u domaćem parlamentu neophodno učešće "ljudi sa terena" koji najbolje poznaju aktuelno stanje i probleme u lokalnoj privredi, kao i potencijale za njeno prilagođavanje na uslove koje donosi ovaj vek. A to se posebno odnosi na strateški sektor proizvodnje hrane.

Preslikavanje današnjeg modela poljoprivrede razvijenih evropskih zemalja na domaće uslove, bez stvaranja uslova koji ih čine visokoproduktivnim, još je veća opasnost.

Nassim Taleb, poznati svetski stručnjak za finansijska tržišta i profesor Inženjeringa rizika na prestižnim američkim univerzitetima, (autor čuvene knjige "The Black Swan" ili "Crni labud" - o posledicama teško predvidljivih događaja) kaže da globalno finansijsko tržiste, koga karakteriše izuzetna kompleksnost i mnogo nepredvidljivosti, može da opstane samo ako usvoji hiljadugodišnje iskustvo i mudrost seljaka - koji Održivost stavljaju ispred Profitabilnosti.

Možda bi i srpski parlament mogao ponešto da nauči od naših, domaćih, seljaka.

Prethodno:

Seljaci i Građani (1): Podeljena Srbija
Seljaci i Građani (2): Znanje i politika

Komentari:

Trenutno nema komentara...