Još trava nije ni narasla pored puteva gde su traktori šest dana stajali na blokadama širom Vojvodine, a na sve strane se javljaju nosioci poljoprivredne misli da komentarišu novonastalu situaciju.

           I da nije te požutele trave koja se oporavlja od višednevnog tereta traktorskih guma, poverovali bi da protesta nije ni bilo... Bilo je samo malo „dijaloga”... al „preko bundeva”... Uostalom,  i po elektronskim medijima pogotovo nacionalnim, takođe protesta nije ni bilo, bilo je samo razilaženja poljoprivrednika sa puteva. Okupljanja nije bilo uopšte bar prva tri dana, bilo je samo čekanja maltretiranih građana i „nejedinstva” među poljoprivrednicima. I kako su „nejedinstvo i razdor” među poljoprivrednicima rasli, tako je i broj blokada postajao sve veći i veći, da bi napokon cela Vojvodina stala, što je opet promaklo medijima, ali nije promaklo da izvesni g-din Šuljmanac svesrdno ne podržava protest,  te je nesretni kolega iz Mačve postao i glavna TV  zvezda nacionalnih frekvancija.

         I da se vratimo „nosiocima nacionalne poljoprivredne misli” koji komentarišu značaj protesta, projektuju „pravednu” raspodelu agrarnog budžeta, uglavnom, bave se posledicama i „leče” posledice. Na žalost, da li iz neznanja ili usled nedostatka hrabrosti, niko se ne bavi uzrokom.

I mnogi postavljaju pitanje, da li je moralo ovo da se desi... na žalost, moralo je, pre ili kasnije, a tri su razloga -  uzroka svemu tome:

        1. Nepostojanje  agrarne politike i vođenje agrara u skladu s dnevno – političkim potrebama,

        2. Rasturen, nerealan  i neupotrebljiv Registar poljoprivrednih gazdinstva..

        3. Nepoštovanje rokova i svojih obećanja.

           1. Nepostojanje  agrarne politike

    Jako je važno podsetiti se da je Skupština Republike Srbije 2005. ili 2006. godine (ne mogu se tačno setiti) usvojila „Strategiju razvoja poljoprivrede i sela”. Ovaj dokument je vrlo ozbiljhno urađen i napisan, ne kao spisak lepših želja, nego zaista kao jedna vodilja naše poljoprivrede na duži rok. Osnovni zacrtani cilj u tom dokumentu bio je: Pripema naše poljoprivrede za tržišnu utakmicu koja nas čeka prilikom ulaska u EU, a koja obuhvata podizanje konkurentnosti i  povećanje proizvodnje radi zauzimanja kvota. U istoj strategiji kao nosilac razvoja srpske poljoprivrede prepoznato je KOMERCIJALNO  PORODIČNO GAZDINSTVO.  Takođe, ova strategija je imala i socijalni aspekt, posebno vodeći brigu o staračkim domaćinstvima na selu.  

   Dolaskom Slobodana Milosavljevića na čelo ministarstva poljoprivrede strategija se sve manje spominje, da bi se njegov naslednik Saša Dragin izričito tvrdio kako mi i nemamo strategiju. Ubrzo i dolaze uredbe i mere koje su u suprotnosti sa strategijom prethodne Vlade, a koje će, ispostaviće se kasnije i urušiti ceo sistem registra poljoprivrednih gazdinstva, koristeći i registar, zatim mere i uredbe u dnevnopolitičke svrhe, udaljujući  razvoj naše poljoprivrede sve dalje od osnovnog cilja strategije razvoja, a to je priprema naše poljoprivrede za ulazak  u EU. Na kraju  je „skidanje” Strategije sa sajta ministarstva poljoprivrede učinjeno kao u Orvelovoj „1984”... i od tada... definitivno ne  postoji...

2. Rasturen, nerealan  i neupotrebljiv Registar poljoprivrednih gazdinstva

     Registar poljoprivrednih gazdinstava je utemeljen 2004. godine uz mnoge probleme koji prate uvođenje novih stvari u svakodnevnicu. Jedan od najvećih problema bilo je nepoverenje poljoprivrednika prema registru. Ipak, registar je brzo uspostavljen, početno nepoverenje je prevladano efikasnošću i brzinom agrarnih plaćanja. U roku od dve godine imali smo jedan registar koji je uglavnom odgovarao stanju na terenu, kojim su bili zadovoljne mnoge kategorije poljoprivrednika. Mladim poljoprivrednicima kojima je to bila jedina delatnost kroz realan registar je pružena šansa da obnove mehanizaciju i da uđu u ozbiljnije investicije, oni stariji su dobili šansu da pređu u nekomercijalna gazdinstva, ili da produže bavljenje kao komercijalno gazdinstvo. Onima koji se bave poljoprivredom kao dodatnom delatnošću, subvencijama na dizel gorivo, mineralna đubriva omogućeno je da, ukoliko taj posao korektno rade, budu i oni konkurentni na tržištu, ali im je, dogod im je to dodatna delatnost, država uskratila mogućnost subvencija na investicije, što je i korektno. U takvom registru sve kategorije poljoprivrednika su imale interes da svoju registraciju izvrše maksimalno realno i time je država imala najveće koristi. Znalo se skoro tačno ko se bavi poljoprivredom, kako se bavi, kakva su moguća kretanja u bliskoj budućnosti...

Kvalitetna, sveobuhvatna podrška poljoprivredi u skladu sa najvažnijom tačkom Strategije razvoja poljoprivrede (koju smo imali, a danas je, eto, nema!!!), a to je osposobljavanje naše poljoprivrede za konkurenciju u EU, bila je moguća i uspešno je sprovođena, ali sa 4,5-5,5% učešća u ukupnom budžetu Srbije.

          Zarad dnevne politike, (nepravedno  smanjenje udela agrarnog budzeta u ukupnom na 2,5-3%),  radi ostvarivanja određenih ciljeva (pa makar bili oni i samo na papiru, stvaranje privida da imamo više „pravih, profesionalnih” poljoprivrednika i fiktivnog smanjenja nezaposlenosti), dolazi do nepotrebne i nerealne podele na „hobi i profi” poljoprivrednike. U tom su i poljoprivredni penzioneri, dakle generacije koje su iznele sve nedaće 90’tih, bili drsko “izbačeni” iz registra, ukidajući im sve subvencije uz opravdanje da imaju penziju. Ovakav potez je bio krajnje bahat, neodgovoran i, u najmanju ruku, nemoralan. Na kraju, imajmo hrabrosti priznati da je time generaciji poljoprivrednika, naših očeva ovim uručen „prosjački štap” jer su pored tereta svojih godina učinjeni još nekonkurentnijim. Time je i poslednja socijalna mera u agraru iz vremena ministrovanja Ivane Dulić Marković odbačena, kao da nikad ni postojala nije, baš kao i strategija razvoja poljoprivrede, koja takođe datira iz Ivaninog vremena, pa je verovatno to i razlog što mora nestati u zaboravu.

   Da zaključimo, danas imamo registar pun „profesionalaca” koji su profesionalni nosioci gazdinstva i ništa više, imamo mnoštvo malih prioizvođača koji su „ušli” u velika gazdinstva , dok istovremeno sami obrađuju svoje zemljište, mnoštvo penzionera koje je svoje zemljište fiktivno izdalo profesionalcima bilo koje vrste. Pritom niko od ovih navedenih nije zloupotrebio registar, zloupotrebili su ga oni koji su ga prekrojili u dnevno-političke svrhe. A takozvani „hobisti” (mada hobi može biti bilijar, pecanje, kartanje, itd, a poljoprivreda je svakako ozbiljan posao, bilo kao pretežna delatnost ili dodatni rad), zatim poljoprivredni penzioneri i mnogi drugi su samo domaćinski i racionalno „odgovorili” na neracionalno i u praksi neutemeljeno poigravanje državne uprave sa ozbiljnim stvarima kao što je to registar. Tu rezultat i nije mogao biti drugačiji, pa se otud pomoćnik ministra poljoprivrede Miloš Milovanović isčuđavao otkud na barikadama 11.000 traktora i mnogo više poljoprivrednika kad se samo 5 hiljada poljoprivrednika moglo naći pogođenim novim rasporedom subvencija. Zato što registar nije realan...

3. Nepoštovanje rokova i svojih obećanja.

        Bez obzira na rekonstrukciju republičke Vlade, nedopustivo je da zbog dolaska novog Ministra trepe poljoprivrednici, pogotovo što je i prethodnog i sadašnjeg kanidovala ista stranka. Zatim, nedopustivo je da se uredbe koje se odnose na subvencije u poljoprivredi ne donose do kraja maja meseca.

       Umesto partnerskog odnosa državne uprave i poljoprivrednika u cilju podizanja konkurentnosti i jačanja poljoprivrednog sektora kako bi agrar spremno dočekao ulazak u EU, sve ovo više liči na partiju pokera, koju ministarstvo poljoprivrede igra sa poljoprivrednicima, a partija je puna licitovanja bez rezona, blefiranja i drugih kartaških fazona.

   Izgleda da je u ovoj partiji neko i  uhvaćen „s kecom u rukavu”, pa ova „mešnja” nije ni mogla drugačije završiti nego na drumovima  širom Vojvodine.

Umesto zaključka... 

Danas, deceniju i kusur posle „demokratskih” promena,  nemamo strategiju razvoja poljoprivrede, a imali smo je pre pola decenije, imamo rasturen, nerealan i neupotrebljiv registar poljoprivrednih gazdinstva, u koji više niko ne veruje, a pre koju godinu smo bili na dobrom putu da ga oformimo približno realno i sa poverenjem poljoprivrednika u njega, imamo ministarstvo s jedne strane i poljoprivrednike s druge koji sve više liče na pokeraše, hazardere, a sve manje liče na saradnike koji imaju isti, zajednički i realan cilj. I onda... zaista se nije moglo drugačije završiti...i, videćemo kakva će biti nova mešnja...nadajmo se da će u toj „novoj mešnji” doći neko ko se razume u poljoprivredu, i da to neće biti kasno...