Pre nekoliko godina u mladenovačkoj opštini, u selu Dubona,  osnovan je sindikat individualnih poljoprivrednih proizvođača te mesne zajednice, prvi te vrste u Srbiji. Imala je grupa odvažnijih mladenovačkih seljaka  ambicije da, organizovano preko sindikata,  zaštite geografsko poreklo svojih proizvoda, povoljno nabavljaju repromaterijal, dobiju besplatnu pravnu pomoć, letuju kao i svi drugi zaposleni u banjama, moru na rate... Sve je bilo zalud! Većina seljaka - pokazalo se vrlo brzo - jednostavno nije želela da se sindikalno organizuje, plaća redovnu članarinu, legitimno se (i)bore za svoja prava.

Ovaj, kao i bezbroj sličnih primera, iz dalje i bliže prošlosti, potvrđuje da poljoprivrednicima zajedničko organizovanje i nastup - kada je u pitanju i njihov sopstveni interes - nikad nije bilo jača strana.  Tradicionalno nepoverenje prema državi, zemljoradničkim zadrugama, veleposednicima, tajkunima, raznoraznim biznismenima i mešatarima srpski seljak teretno decenijama nosi na grbači. Hiljadu i jedan put nasamaren, prevaren i ojađen srpski seljak ne veruje nikome, pa čak ni samom sebi! Kao u onom Balaševićevom stihu: "Teško nama dok je nama nas".

Težak je to usud u vremenu kada, da bi opstao i preživeo vetrometinu tranzicionih promena, jednostavno hteo-nehteo mora da se organizjuje i nekome prikloni. Neorganizovan seljak je, kako reče nedavno jedan paor iz Mačve, kao usamljena travka koju i najobičniji povetarac leluja u svim pravcima i smerovima. Zbog toga mnogi paori zaštitu svojih interesa i prava traže u raznoraznim udruženjima, asocijacijama koje, poslednjih meseci, bujaju kao pečurke posle kiše. Formiraju ih stočari, povrtari, voćari, mlekari, ovčari, vinogradari...

Po nekim procenama u Srbiji trenutno, na papiru i de facto, egzistira preko dvesta registrovanih udruženja i desetak asocijacija u oblasti poljoprivrede. U mnogim, uglavnom većim mestima, oformljeno je više udruženja, a u poslednje vreme i u selima je masovnije krenulo osnivanje udruženja i podružnica asocijacija. Među osnivačima ima viđenijih poljoprivrednika, ali i onih koji se, po nepisanom pravilu, najbolje snalaze u gužvama tražeći hleb preko pogače.

Zbog takvih i njima sličnih sada se i javljaju  problemi. Grupni i sitnosopstvenički interesi pojedinaca i određenih grupa, zarad šake novca ili određenih privilegija, zamagljuju osnovni cilj organizovanja - zaštitu interesa članova  udruženja i asocijacija. Ima čak i primera da u nekim selima postoje dva istovetna udruženja međusobno suprotstvaljena. Iako im je cilj osnivanja zajednički ne mogu da se slože ni oko čega i više su za to "da komšiji crkne krava",  a meni neka bude kako bude.  

Nema sumnje da su poljoprivrednicima udruženja i asocijacije potrebne. Pokazalo se - na mnogim primerima, da ih ne nabrajamo pojedinačno - da mogu biti dobar korektiv vladajućem establišmentu, monopolistima i raznoraznim lobijima koji nameću pravila ponašanja u agraru i prehrambenoj industriji. To je i suština  njihovog postojanja, u bit borbe za pravedniju raspodelu dobiti na tržištu poljoprivrenih proizvoda. Običan seljak u toj igri velikih cifara je mali, ali asocijacije ili udruženja koje stoji iza njega, svakako mogu  da učine mnogo više.

Zato nije svejedno ko sve vodi asocijacije i udruženja jer ona su (ne)moćna onoliko koliko imaju sposobna, otresita i nepotkupljiva rukovodstva. Da bi se izgradila prepoznatljiva organizaciona i kadrovska arhitektura, u bilo kojoj asocijaciji, potrebno je puno rada na terenu, odricanja i, naravno, sredstava. Država tu, koliko god da (ne)želi, malo šta može da učini, ali se uvek može naći rešenje. Poljoprivrednici iz Makedonije su, recimo, konkurisali s projektima i dobili pomoć od švedske organizacije SIDA za svoju nacionalnu asocijaciju poljoprivrednika.