Većina državnih oranica nije data u zakup, iako je to bila prva faza prime-e Zakona o poljoprivrednom zemljištu usvojenom minule godine. Prema nepotpunoj evidenciji u zakupu je oko 50.000 hektara, a bar pet puta više, čeka licitacije. Država je proceduru prepustila lokalnoj samoupravi zajedno sa 40 odsto priliva od tog zakupa.

Ova novina u našoj poljoprivrednoj praksi naišla je na očekivani otpor sadašnjih korisnika državne zemlje, ali i na neočekivanu umešanost pojedinaca iz državnog aparata, raznih institucija i sindikata, i da se proces zamrzne i dočeka proleće. Trenutno su u prednosti oponenti. I praktično u svakoj sredini gde postupak nije programiran, nije se dogodila trgovina ili su pokušaji obezvređeni, a to odgovara starim korisnicima.

Tumačenje zakona i primena propisa, zapravo, lošim je učinilo Ministarstvo poljoprivrede, koje nije uvažilo sugestije iz Vojvodine o dvokružnom sistemu ponude, gde bi prednost imali domaćini iz lokala u prvom krugu ponude, a svi zainteresovani u drugom. Ali, to i nije jedini propust ovog zakona. Ministarstvo je jednostavno pobeglo od obaveze da ovim zakonom podstakne stvaranje zemljišnog poseda porodičnih komercijalnih gazdinstava. Na ovaj načinje odbačena i Strategija razvoja poljoprivrede u Srbiji, o čemu smo detaljnije već pisali.

Špekulacija

Cela priča i ponašanje zvaničnika u procesu utvrđivanja programa zakupa, u mnogim slučajevima izazvala je gnev poljoprivrednika. Ovi ljudi su upravo u prvoj inicijativi za stvaranje osnove za budućnost shvatili koliko su nemoćni u utakmici sa bogatim veleposednicima, dobro pozicioniranim kombinatima, potkupljenim komisijama, neukim ministrima...

Sva verovanja da su priče o potrebi uspešnog komercijalnog gazdinstva, interes države su iščezla, za hiljade registrovanih pa i onih koji nisu u tom statusu. Sve se još više iskomplikovaio kada je Ministarstvo za poljoprivredu ostalo bez ministra (pobegao zbog interesa stranke) i kada ceo posao zapravo počinje da skreće od stvarnih potreba i interesa paora.

Koliko su pojedinci zaglibili na uvratinama ovog posla potvrđuju opstrukcije u lokalnoj samoupravi, državnim službama i pravosuđu. Incijative za očuvanje mirovanja išle su toliko daleko da je u nezakonsku rabotu upao i Predrag Bubalo, stopirajući do privatizacije kombinata "Bečej", izdavanje u zakup oko 1.200 hektara oranica na području opštine Srbobran. I sud i gospodin Bubalo znaju da na ovaj potez nije imao pravo. Opštma je sprovela licitaciju, primila pare ali za taj posao nema pečata iz Vlade, jer gospodin Bubalo nije želeo da u izbornoj trci protiv sebe dobije 2.400 radnika PIK-a „Bečej", što izgleda naša politička praksa dobro podnosi, ali ne daje očekivane efekte.

Procenjeno je da je bolje protiv sebe imati seljake koji su želeli da u zakupe brazde svojih dedova, dok im država te njive, koje su drugi radili pola veka bez nadoknade, ne vrati. Dakle, presudila je politička volja i Srbobranci nisu ušli u zakupljene površine. Pokušaj ulaska umalo se nije završio incidentom. Oranje njiva njihovih pradedova i očeva sprečili su radnici PIK-a "Bečej" upućeni od generalnog direktora Dragana Satarića, koji je ovo ulaženje u oranice, od strane zakupaca, ocenio kao "pokušaj državnog udara". Dabome, ovakvu kvalifikaciju može da izgovori čovek koji ne zna šta priča ili prenosi poruke onih koji zaista misle da su svemogući, sa čim smo se u prošlosti već susretali.
Oko povraćaja državne zemlje bivšim vlasnicima, odnosno naslednicima, tek će uslediti ozbiljni zahtevi za realizaciju obećanja, ali i otpori da bi se ceo proces otegnuo.

Međutim, ovo i nije najhitnija priča, ali je loš primer iz minulog vremena u kome su razne sile otimale, davale, pa opet otimale i davale...Važnijim od svega čini se gest novih mladih političkih snaga u Srbobranu koji kažu „nema izuzetaka, zakon je jednak za sve". Ti mladi ljudi nisu za sukobe, oni su za razum i boljitak sela i poljoprivrednika. U celom činu osporavanja prava Srbobrancima na zakup prepoznali su bahatost, licemerje i odsustvo razuma za odgovornost koju nose pojedinci, a koji o njihovim sudbinama odlučuju. I još nešto.

Srbobranska licitacija zakupa, grubo je i mimo svake logike, odvojila tamošnje ratare, kupce NS semena, jer je njihov predstavnik, tu pred njima, demonstrirao moć i za hektar zemlje upisao zakup od preko 100.000 dinara. Prisutni su odmah ovaj čin prokomentarisali pitanjem: - Koliko će nas tek sada koštati seme? O tom - potom.

Podrška, blokada...

Rukovodstvo opštine Srbobran za obavljeni posao licitacije ima podršku Izvršnog veća Vojvodine, brojnih zemljoradnika, pa i javnosti. Branko Gajić, predsednik opštine, nakon odbijanja saglasnosti na licitaciju od strane Ministarstva, tvrdi da će ostati uz svoje paore i da će biti uz njih ma šta uradili.
- Poljoprivredno zemljište ne trpi status quo, zemlja ne zna za taj status, ona treba da se obradi. Status quo dodvodi do parloga zemljišta. Prema tome, opština Srbobran će insistirati na zakonitosti koju je ona sprovela u ovom slučaju i što pre i što hitnijem potpisivanju ugovora od strane Ministarstva poljoprivrede sa ljudima koji su izlicitirali to poljoprivredno zemljište. Ukoliko se to ne bude desilo, srbobranski paori su spremni da blokiraju put M 22, auto put A 10, da idu pred Nemanjinu 22. Mislim daje meni, kao predsedniku opštine Srbobran, mesto da budem zajedno sa svojim ljudima - izričit je Gajić.
Vreme izbornih obećanja i špekulacija je prošlo. Očekuje se nova vlada i sada bi valjalo još jednom analizirati ceo tok licitacije u srbobranskom ataru. Za sve one koji su uz brdo kočili i demonstrirali silu i nasilje nad oranicama koje nisu njihove, račun će sigurno stići.

Sve ovo je velika pouka koja korene ima u dalekim godinama, koje srbobranski paori, sasvim smo sigurni, ne prizivaju.

Oko povraćaja državne zemlje bivšim vlasnicima, odnosno naslednicima, tek će uslediti ozbiljni zahtevi za realizaciju obećanja, ali i otpori da bi se ceo proces otegao.

Ono što se danas zna: razlikuju se statistički podaci i stvarne površine koje su oduzete na različite načine seoskim domaćinima.

Od Ministarstva poljoprivrede očekivalo se da će pre par godina povesti ozbiljan posao na sređivanju zemljišta, ali su se u praksi dešavale nove negativne radnje: državno zemljište prekrajano je u društveno i prodavano. Još ranije deo nacionalizovanog zemljišta je pretvoren u građevinsko, a bilo je i slučajeva da se ovo zemljište zameni za drugo, obavi komasacija i izgubi svaki trag. U nekim opštinama sravnjivanje stanja katastra i stanja na terenu pokazuje da zemlja postoji samo na papiru.

U Vojvodini je 240.000 hektara državne zemlje, teško će moći da se pronađe premerom.

Ali bez razlike što prve dane primene Zakona o poljoprivrednom zemljištu prate otpori i opstrukcija, od njegove dogradnje i realizacije neće odustati ni jedan novi kabinet Vlade.

To što sada pojedinci ne mogu zakupiti njive svojih dedova, nije legitiman čin i on neće imati dug život.

Možda je ove naše oranice, trenutno, i suviše pritisla izborna kombinatorika, rinfuzno stanje u Ministarstvu poljoprivrede ili možda svi zajedno hoćemo brže nego što se može do boljitka za paore i selo.