Na današnji dan učešće finansijskih usluga i posredovanja u GDP značajno je preteklo učešće agrara u DBP koje sada iznosi jedva oko 15%. Dok je učešće onog prvog dinamično raslo, učešće ovog drugog je dinamično opadalo.

U čemu se razlikuje ekonomski položaj i uslovi privređivanja finansijskog i poljoprivrednog sektora?

1. CENA RADA (zarada):
   Zarada bankara na plasirani Evro, ili dinar sa valutnom klauzulom, (što je inače tuđi depozitni novac ili "pozajmljen" od banaka iz inostranstva) u Srbiji tj. KAMATNA MARŽA (kao razlika između prosečno ponderisane aktivne i prosečno ponderisane pasivne kamate) je oko DESET PUTA VEĆA (ili 1.000%) nego u matičnim  bankama "majkama" u inostranstvu (u Austriji ona iznosi oko 1,5 procentni poen a u Srbiji iznosi oko 15 procentnih poena godišnje). Zašto za banke u Srbiji ne važe evropski bankarski standardi u poslovanju a rizik plasmana u Srbiji nije ni duplo veći, a kamoli deset puta? Naprotiv, tekuća  kriza je pokazala da je situacija upravo obrnuta - Srbija (bar za sada) ne mora spašavati banke od propasti kao što to rade zapadne razvijene ekonomije.
   Zarada seljaka - jedva pokriva životni egzistencijalni minimum a cene njegovih proizvoda su slične cenama evropskih farmera jer "Bože moj, srpski agrar je deo evropskog agrarnog tržišta" gde se cene formiraju i ujednačavaju po zakonu ponude i tražnje ali, sa jednom malom razlikom - evropski poljoprivredni proizvođači su "debelo" subvencionisani sa oko 50 milijardi Evra godišnje i zaštićeni kao medvedi sa brojnim carinskim (a još više) i vancarinskim barijerama, a srpski seljak ima simboličnu podršku agrarnog "odumirućeg" budžeta od jedva petnaestak milijardi dinara koji jedva dostižu 2,5% budžeta Srbije.
2. BROJ ZAPOSLENIH
   U srpskom bankarstvu zaposleno je  između 30 - 40.000 zaposlenih
   Srpsko selo ima 778.000 poljoprivrednih domaćinstava, sa nekoliko stotina hiljada "latentno nezaposlenih" koji nemaju pravo da se jave na zavod za zapošljavanje niti mogu ostvariti bilo kakav oblik socijalnih davanja, a veliki broj njih je isključen i od dobijanja podsticajnih mera u agraru jer ne mogu da plate porez (što je uslov za korišćenje podsticaja)
3. DOPRINOS STVARANJU REALNIH VREDNOSTI
   Banke ne stvaraju novu vrednost, one samo vrše preraspodelu nove vrednosti (putem naplate velikih kamata, naknada i provizija). Banke "ćerke" u Srbiji najveći deo dobiti slobodno transferišu bankama "mamama" u inostranstvo.
   Doprinos seljaka srpskom društvu je sledeći:
   • stvaraju realne materijalne vrednosti
   • obezbeđuju prehrambenu sigurnost države
   • srpski agrar je, i takav kakav je, najveći srpski izvoznik (2008.g. vrednost izvoza je bila 2 milijarde USD, uz ostvareni suficit od 500 miliona USD a,  da podsetimo, spoljnotrgovinski deficit države je u istom periodu godini iznosio 12 milijardi USD)
   • seljaci svu eventualnu dobit reinvestiraju u svoje imanje (nema transfera u inostranstvo)
   • seljaci kao veliki potrošači repromaterijala (semena, mineralnih đubriva, goriva, zaštitnih sredstava, poljoprivredne mehanizacije, itd) i veliki proizvođači poljoprivrednih proizvoda,  generišu razvoj brojnih industrijskih grana, pre svega prehrambene industrije, ali i trgovine
   • seljaci su čuvari trajnih ambijentalnih, istorijskih i kulturnih vrednosti srpskog društva,
   • seljaci su oduvek bili stožer demografskog opstanka srpskog društva
   • seljaci su, nažalost, uvek bili prvi i u svim ratovima koje (ni)je Srbije  vodila u prošlosti (danak u krvi).
4. NJIVA I SEME
   Banke u Srbiji su njivu (čitaj: tržište za plasman svojih kredita) dobili besplatno. Obavezni osnivački ulog od 10 miliona Evra i dalje je ostao njihov. Srpska država (za pojedince ne znamo) koja im je to omogućila nije stekla pravo da učestvuju u njihovoj žetvi (čitaj: ostvarenom profitu) ni sa jednim procentom. Srpska država je bankama dala i besplatno seme (čitaj: neograničeno pravo prikupljanja depozita privrede, neprivrede i građana).
   Seljaci u Srbiji su njivu, najčešće nasledili od dede i oca (koji su to pošteno kupili), a manjim delom su i sami nešto dokupili. Sve seme koje poseju, moraju pošteno da plate. Kada obave žetvu prvo daju  "Bogu božje,  Caru carevo" a njima šta ostane (a to je danas više nego skromno, a često i ništa).

U napred navedenim okolnostima i u trenutnim uslovima velike ekonomske krize, "eksperti" su se dosetili da postave pitanje može li agrar biti delatnost koja će sprečiti veliki pad DBP srpske privrede. Po našem mišljenju, krajnje je neprimereno i cinično postaviti ovako pitanje.

Zašto?

Zato što je to država Srbija seljaku, i celokupnom agraru,  na koga "iznenada" ozbiljno računa, obezbedila ove godine:

• dok je državni budžet ove godine nominalno povećan za oko 9%, agrarni budžet je nominalno smanjen za oko 25%
• dok agrar "grca" u prekomernim zalihama čiji izvoz bi mogao doneti, u ovom trenutku "nasušno" potrebne devize, sredstva za podsticaj izvoza agrarnih proizvoda smanjena su, sa inače skromnih 900 miliona dinara (koliko je bilo obezbeđeno u 2008.godine), na jedva 600 miliona dinara u ovoj godini
• dok se krediti za likvidnost i izvoz obezbeđuju kupovini u ovom trenutku tako "važnih  i neophodno potrebnih proizvoda"  kao što su šporeti, mašine za veš, frižideri, šerpe i lonci, nameštaj a, naročito domaći (a uvozni) "punto", ministar poljoprivrede u uglednom časopisu "Ekonomist" izjavljuje da "seljacima ne treba dati kredite sa regresiranom kamatom jer ionako će ta sredstva uzeti banke" (srećom, Vlada ga nije poslušala pa je ipak donela Uredbu o subvencionisanim kreditima za tekuću poljoprivrednu proizvodnju ali, od 22 banke koje su potpisale sporazum sa Vladom njih 15 nije odobrilo ni jedan jedini kredit), a "ne treba im davati niti podsticaje jer ionako će te pare uzeti prerađivačka industrija"
• dok su se u prošlosti masovno otpisivala potraživanja države prema važnim industrijama "nosiocima razvoja" (ustvari generatorima gubitaka) i posebnim zakonom se povezivao radni staž radnicima zaposlenim u tim preduzećima (zbog neplaćenih poreza i doprinosa, čije uredno plaćanje je inače bila imperativna zakonska obaveza), seljacima se uslovljava korišćenje subvencija plaćanjem dospelih  obaveza po osnovu poreza i doprinosa.

Umesto da se cela država animira u pravcu usmeravanja svih raspoloživih snaga i resursa u pravcu održavanja (a gde je moguće i povećavanja) postojeće proizvodnje u realnom sektoru poljoprivrede i privrede, pojedini ministri nas "slavodobitno" obaveštavaju koliko stotina miliona dolara su dodatno zadužili državu novim inostranim kreditima, od kojih naravno, ni dolar neće biti uložen u agrarnu proizvodnju.