Dakle, nije jedna zemlja siromašna zato što je agrarna, već zato što se ekonomski i strateški neodgovorno odnosi prema razvoju poljoprivrede i sela. A odgovoran odnos podrazumeva, pre svega, opredeljenje države za razvoj poljoprivrede i ruralnih područja baziran na ekonomiji znanja odnosno na angažovanju poljoprivrednih i drugih stručnjaka koje sve ređe susrećemo u našim zemljoradničkim zadrugama i malim i srednjim preduzećima u našim selima.

Prema podacima Agencije za privredne registre (oktobar 2008. godine). u Srbiji ima 2.055 poljoprivrednih zadruga, a preko 70 odsto njih nema nijednog agronoma ili drugog zaposlenog sa fakultetskom diplomom.

Situacija je nezadovoljavajuća čak i u pokrajini Vojvodini gde su zadruge ekonomski moćnije i gde pokrajinska administracija ima daleko odgovorniji odnos prema poljoprivredi i selu, budući da i u ovoj ekonomskoj krizi uspeva da obezbedi čak i mesečni dodatak od 10.000 dinara na platu fakultetski obrazovanim kadrovima koji prihvate da rade u selima.

Analiza Zadružnog saveza Vojvodine ukazuje da u preko 100 registrovanih zadruga ili 22 odsto od ukupno 457 zemljoradničkih zadruga nema nijednog zaposlenog radnika (!?). Te „zadruge na papiru" bez ijednog zaposlenog sigurno ne mogu biti nosioci razvoja poljoprivrede i ruralnih područja niti davati usluge poljoprivrednicima i seoskom stanovništvu. Istovremeno, u uzorku od 193 zemljoradničke zadruge koje imaju ukupno 2.967 radnika samo je 96 sa visokom stručnom spremom, što znači da 50,3 odsto ovih zadruga nemaju poljoprivredne stručnjake ili druge fakultetski obrazovane radnike.

Situacija u Centralnoj Srbiji je još više poražavajuća i u skladu je sa opšte poznatom izrekom: „Što južnije to tužnije".

Istovremeno, Nacionalna služba za zapošljavanje na evidenciji vodi preko 3.000 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka, uključujući čak i magistre i doktore agronomskih nauka (!?). Među nezaposlenim stručnjacima je oko 20 odsto koji posao čekaju čak duže od 8 godina. Kada će i oni dobiti šansu da budu uključeni u program „Prva šansa" odnosno „Konkurs za poslodavce za dodelu subvencije za zapošljavanje i stručno osposobljavanje 10 hiljada pripravnika", koji su 21.04.2009. godine raspisali Vlada Republike Srbije, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Nacionalna služba za zapošljavanje? Budući da je predmetni konkurs namenjen finansiranju plata pripravnika koje zaposle isključivo privatni poslodavci, sa žalošću možemo konstatovati da ni po ovom državnom  programu nezaposleni agronomi i drugi fakultetski obrazovani ne mogu koristiti subvencije za pripravničke plate u zadrugama - iako su zemljoradničke zadruge nastale udruživanjem fizičkih lica odnosno individualnih poljoprivrednih proizvođača, dakle - PRIVATNIKA! O ustavnoj ravnopravnosti svih subjekata privređivanja - iz privatnog, zadružnog i javnog ili državnog sektora - u Srbiji je nepodbno čak i podsećati, a kamoli insistirati. Ovakav konkurs Vlade Srbije, njenog resornog ministarstva i njihove nacionalne „službe" - jedne od retkih koja nije podvedena pod inostrani unificirani pojam „agencija" - predstavlja školski primer onemogućavanja slobodne tržišne konkurencije ravnopravnih subjekata privređivanja.

U protekloj deceniji tranzicije posle „demokratskih promena oktobra 2000-te" značajna sredstva od privatizacionih prihoda i inostranih kredita ulagana su kroz raznorodne start up kredite za razvoj malih i srednjih preduzeća - među koje, za razliku od prakse u drugim zemljama, samo resorna ministarstva u Srbiji ne svrstavaju i zadruge.

Da zlo bude još  grđe, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je i u poslednjem konkursu (25. juli 2009-te) posebno istaklo da se start up krediti za pravna lica u iznosu od 5.000 - 30.000 eura (1 euro = 82 dinara; P.S. Pomozi nam Gospode Bože da i mi obični smrtnici po tom kursu možemo menjati dinare za evre i u menjačnicama!) "ne mogu koristiti za programe primarne poljoprivredne proizvodnje"!?! (podvukao MMŠ).

Kada se u zemlji poput Srbije - gde poljoprivreda direktno i indirektno (preko delatnosti u predfarmerskom i postfarmerskom sektoru privrede) doprinosi formiranju više od trećine BDP - zabranjuje korišćenje start up kredita i za razvoj poljoprivredne proizvodnje, onda to više nije predmet analize samo za agrarne ekonomiste, već, možda, i za profesionalce iz branše kojoj pripada i sadašnja predsednica srpskog parlamenta.

Međutim, nasuprot republičkim ministarstvima i Fondu za razvoj Republike Srbije, svi resorni sekretatrijati i pokrajinski fondovi finansijski pomažu i programe primarne poljoprivredne proizvodnje i zadružni sektor u poljoprivredi AP Vojvodine, što ukazuje da smo u Republici Srbiji već duboko zagazili u realizaciju koncepta „Jedna zemlja, a dva sistema".

Ovakav odnos države Srbije prema poljoprivrednim zadrugama (a i svim drugim vrstama zadruga!!!), sa jedne, i nezaposlenim poljoprivrednim stručnjacima, sa druge strane, neprimeren je u bilo kojoj drugoj zemlji i morao bi biti predmet promišljanja svakog građanina upisanog u birački spisak, a posebno poljoprivrednika - prilikom odlučivanja za koga će glasati na narednim parlamentarnim izborima.

A kada u Srbiji dođe do eventualne nestašice hrane, nadam se da će naša socijalno odgovorna Vlada, u skladu sa marketinškim TV kampanjama plaćenim iz budžeta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, potrošače upućivati u vulkanizerske radnje otvorene uz izdašnu podršku start up kredita - da „zakrpe rupe u gladnom stomaku" ili, pak, u frizerske salone da im „preko reda doteraju liniju"!

I posle tri decenije zakašnjenja, ukoliko što pre ne uvažimo poruku nobelovca Teodora Šulca da je "Siromaštvo pokazatelj nepoznavanja ekonomike poljoprivrede" i da je ulaganje u ljudske resurse primarni uslov i investicija budućnosti ekonomskog razvoja, realno je očekivati da će se uskoro u većem delu ruralnog područja Srbije ostvariti pesimistička slutnja koju nagoveštava jedna strofa, nažalost, od meni nepoznatog autora, a koja glasi:

"Moje selo u stvari nije moje,
već  pripada godišnjim dobima,
jer preko cele godine u njega niko ne dolazi,
samo proleće, leto, jesen i zima."